TRAŽI “KAPITULACIJU”: Tramp postavio Kini ultimatum u pet tačaka i svi ustupci treba da budu jednostrani!

Najvažniji geopolitički događaj poslednjih dana su polutajni pregovori između delegacija administracije Donalda Trampa i rukovodstva Kine.

Piše: Ivan Danilov, autor bloga Crimson Alter

Tema pregovora je kako izbeći ekonomski rat Pekinga i Vašingtona. A o njihovom toku se nije znalo ništa konkretno, ništa osim šturih saopštenja kineske strane koji su stajali u formulaciju . „pozicije dve strane još nisu približene“.

Amerikanci su pregovore nazivali „iskrenim“.

Potom je jedan od američkih predstavnika ipak otkrio da se radi o „Trampovom ultimatumu“ i da ga čini pet tačaka.

Posle iščitavanja tih pet tačaka, kod nepristrasnog posmatrača se neizbežno pojavljuje utisak da bi na dolaru – umesto postojeće devize „In God We Trust“ – obavezno trebalo odštampati drugi – „drskost je – prva sreća“.

Jer, od Pekinga se faktički zahteva da Kina pristane da opet bude slaba i tehnološki zaostala zemlja, a bi joj u tom slučaju opet bilo dozvoljeno da zarađuje na američkom tržištu.

Jer, ključne tačke „Trampovog ultimatuma“ glase:

1. Kina mora smanjiti carine do referentnih američkih carina.

2. Kina mora ukinuti ograničenja za američke investicije u određene sektore svoje ekonomije.

3. Kina mora obustaviti sajbernapade na SAD.

4. Kina mora pojačati zaštitu američke intelektualne svojine.

5. Kina mora likvidirati državne subvencije za svoje kompanije u sferi visokih tehnologija.

Sve ovo pretpostavlja da Sjedinjene Države ništa ne menjaju u svojim pozicijama, da svi kineski ustupci treba da budu – jednostrani.

Sastavni deo ultimatuma je pretnja da će Kina – ako ne pristane – izgubiti dostup američkom tržištu i suočiti se sa ekonomskim sankcijama.

Agencija Bloomberg objavila je još dva dodatna Trampova zahteva: Peking mora odustati od tužbi (protiv SAD) koje je podneo Svetskoj trgovinskoj organizaciji i od svih mogućih kontramera povodom američkih ekonomskih sankcija.

U ovom kontekstu, izjavu američkog ministra finansija Stivena Mnučina da „dijalog protiče veoma dobro“ verovatno treba shvatiti u smislu da su Kinezi bili dovoljno ljubazni ili trpeljivi da članovima delegacije odmah ne pokažu vrata.

Kina se nije direktno umešala u rat u Siriji. Kina nije vratila Tajvan (iako je to, sa kineske tačke gledišta, njena teritorija). Kina nije optužena za mešanje u američke izbore. Peking nije optužen za trovanje kineskih obaveštajaca i funkcionera na Zapadu (iako ih je tamo poprilično). Kineski hakeri nisu osumnjičeni za pomaganje da dođe do Bregzita. Konačno, Kina nije dala Snoudenu utočište u Hongkongu.

Dakle: zvanični Peking se veoma trudio da ne ljuti Vašington i da se ne upliće ni u kakve skandale koji bi protiv njega mogli da budu politički iskorišćeni. Kina, drugim rečima, nije činila ništa od onoga za šta Rusiju već četvrtu godinu podvrgavaju sankcijama.

A da li joj je to pomoglo? Nije.

Sada je Kina pred izborom: ili da kapitulira (za tim bi usledilo propadanje njenih visokotehnoloških kompanija) i ekonomskog rata sa SAD koje su već udarile na njene gigante ZTE i Huawei.

Ovo praktično znači da će i Rusija i Kina, čak i EU (s obzirom na njene ekonomske konflikte sa SAD) pre ili kasnije iskusiti ceo arsenal instrumenata prinude i degradacije.

Amerikanci su u svemu ovome otkrili svoje dve „bolne tačke“.

NJima se nimalo ne sviđa da bilo koja zemlja u svom interesu koristi međunarodne organizacije (STO; Ujedinjene nacije, Sportsku arbitražu u Lozani…).

A pokazuju i da ih otvoreno plaše tuđe državne investicije u visoke tehnologije.

Za Rusiju se nameće jasan zaključak: Moskva upravo time i treba da se bavi. Isto važi i za Kinu i sve druge koje ne žele da budu ekonomski i tehnološki zaostale.

Rusija treba i da pažljivo prati ograničenja će Amerikanci uvesti protiv naših kineskih partnera. Jer, mizerne su šanse da će Si i njegov tim pristati na „Trampove ultimatume“; što znači da će uskoro tržište Kine postati zatvoreno za neke američke proizvode i usluge. I da će Kina ostati bez direktnog pristupa američkim tehnologijama od kojih je zemlja još zavisna – što priznaju i kineski mediji i kineske kompanije.

Iako Trampove pristalice i mediji već slave pobedu nad Kinom i naredne pobede nad drugim konkurentima SAD – malo je verovatno da će SAD ući u konflikt sa celim svetom i u njemu pobediti.

Trampova drskost ostavlja utisak, nema sumnje, ali je Hilari Klinton dobro još 2010. ukazala da je Vašingtonu teško da bude grub sa Kinom i istih razloga iz kojih je običnom čoveku teško da bude grub sa svojim bankarom.

Peking je svih proteklih osam godina najveći kreditor sjedinjenih Država, a u međuvremenu se za SAD situacija nije poboljšala.

Trampu je konflikt sa Kinom potreban upravo kao izgovor da ne mora da Kini vraća novac koji je ona uložila u američke državne obveznice. Ali, ako se za to odluči – sam će, bukvalno za jedan dan, uništiti sve preostale nade uz očuvanje američke hegemonije.

Putin se sprema za Hladni rat. Više o tome čitajte OVDE.

Izvor: fakti.org

Top