BUGARIN KOJI NIJE HTEO DA IZDA: Za ovog junaka niste čuli, ustaše su mu nudile milione da izda SFRJ – on je izveo nemoguće i preživeo! (FOTO)

Podvig Milana Tepića je nadaleko čuven, ali u istoriji Jugoslavije ostaće upisano zlatnim slovima ispisano ime jednog Bugarina, Stoimena Stoimenova, čije se ime više ne pamti, kao ni podvig, ali čije je delo promenilo tok istorije i rata

Kako je heroj potpukovnik Stoimen Stoimenov odbranio kasarnu u Dugom selu 1991. godine, dok su pregovarači ratnog zločinca Tuđmana pokušavali da ga podmite i da bi u kandže paravojnih ustaških formacija predao značajnu količinu oružja.

Potpukovnik Stoimen Stoimenov, komandant ogromne kasarne JNA u Dugom Selu kraj Zagreba, koji je četiri meseca odolevao u obruču 1991. godine, mogao je da bira između miliona dolara koji su mu nudili Tuđmanovi pregovarači i oficirske časti da ne dozvoli da ogromna vojna tehnika padne u ruke ZNG. Odabrao je da brani obraz JNA i kasarnu u kojoj je bilo više od 200 tenkova, transportera, samohodnih haubica. Svu tehniku, uključujući i uništenu, evakuisao je u Dvor na Uni početkom decembra 1991. Najveće kasarne oko njega – varaždinska, bjelovarska… tog leta i jeseni su “pale”, a oružje je zarobljeno.

Neki, kao major Milan Tepić, hrabro su poginuli vršeći dužnost. Stoimenov koji se sa svojim vojnicima našao u nemogućem položaju, odlučio je da pogine ako treba. Branio je kasarnu u kojoj je umesto 2.500 vojnika zatekao 190 ljudi, a “izašao” je u decembru na začelju stroja od 117 hrabrih.
Za ovaj podvig Stoimenov je nagrađen najvećom nagradom do tada u JNA – 40 miliona dinara. Prema tadašnjem kursu, to je bilo nešto manje od 700 maraka. Novac je, veli, potrošio slaveći sa kolegama koji su dobili nagrade u vidu unapređenja. Za njega se potom u Srbiji nije našlo “formacijsko” mesto pukovnika.
Priča o zaboravljenoj hrabrosti potpukovnika Stoimenova počinje 3. septembra 1991. kada se iz Zagreba, po naređenju generala Dušana Uzelca, “probio” u, bunkerima opkoljenu kasarnu u Dugom Selu. Stigao je u civilu, šinobusom, prošao mimo bunkera i došao u kasarnu. Kada je ušao i upostavio vezu sa Zagrebom, Uzelac mu je poručio:

“Od sada si komandant!”

– Sazvao sam odmah sastanak oficira i podoficira. Sve zajedno bilo nas je 26 – počinje priču potpukovnik. – Odmah posle mog govora i poziva da čuvamo čast zakletve, jedan kolega mi se obratio rečima: “Takvih kao ti do sada smo videli četvoricu.”
Kasarna Dugo Selo kraj Zagreba bila je najnaoružanija u Petoj armijskoj oblasti. U njenim hangarima bilo je 211 oklopnih oružja, od tog broja 93 tenka, 60 transportera, samohodne haubice… Odmah kraj kasarne nalazilo se skladište sa municijom duplo veće od onog koje je branio Tepić, plus magacin sa 10.000 automata, vlasništvo TO.
– Prvi zadatak je bio da osiguram odbranu sa manje od 10 odsto predviđenog ljudstva – nastavlja Stoimenov. – Izmestio sam tenkove koji su bili ukopani kraj žice, odredio nove položaje minobacačima i naredio da se na nišan uzmu sve strateške tačke u gradu. Bio sam odlučan da dignem u vazduh skladište ukoliko napad počne. U to vreme tenkovi iz Varaždina već su bili razmešteni oko mene. Odmah po mom dolasku počeo je psihološki rat.
Čelni ljudi Tuđmanovog kriznog štaba – Stjepan Benčec, Zvonko Teklić, izvesni Šola, svaki dan su “pregovarali” sa vojskom preteći i pozivajući na predaju. U kasarnu su dolazili sa posmatračima OEBS. Potpukovnik Stoimenov ih je upoznao sa nanišanjenim ciljevima i vrlo brzo su shvatili da moraju da budu mudriji.
– Jednom su došli i nudili mi u zamenu za kasarnu da ja kao Bugarin ostanem u Dugom Selu, a da mi oni obezbede odgovoran posao u pošti – nastavlja Stoimen. – Par dana kasnije, uz napomenu da su me potcenili, nudili su mi da budem gradski matičar, na šta sam odgovorio da bi u tom slučaju mogao samo da im izdajem smrtovnice. Sledeći put nudili su kofer dolara i da me prebace na državnu granicu koju odaberem.

Od septembra do decembra 1991. život vojnika je bio pakao. Pošto je kasarna bila zaštićena minama ustaše su svako malo ubacivali pse kroz ogromne površine ograđene žicom tako da su detonacije bile svakodnevne, a mrtvih životinja svugde. U isto vreme, iz komande JNA u Zagrebu je stiglo naređenje da se unište oruđa za koje nema posada, tako da je krenulo paljenje tenkovskih motora, lupanje periskopa, uništavanje cevi i municije, dan i noć. U opštoj depresiji, neki od vojnika i oficira koristili su dolaske stranih posmatrača da pobegnu iz kasarne. U decembru je ostalo 117 “spartanaca”.

– Svaki dan je bio jeziv, a možda najgori 7. oktobar – priča dalje sagovornik.
– Tog dana krenuli su da pucaju ka kasarni, a Benčec i Šola su obavestili kako je pokušan atentat na Tuđmana i da imaju naređenje od generala Tusa da nas napadnu. Odgovorio sam da rade svoj posao i podsetio ih da je moj da sravnim sa zemljom i obližnju centralnu gasnu stanicu koja vodi ka Sisku. Ta noć je zaista bila duga…

 

Top