RUSKI ANALITIČAR LEONID SAVIN: Rusija je bila odlična na Krimu, ali nije uspela u Donbasu

Ruski portal Pravda Report je napravio intervju sa glavnim i odgovornim urednikom Analitičkog portala Geopolitika. Prenosimo prvi deo intervjua.

Rusija se već nekoliko godina suočava sa mnogim izazovima na nekoliko frontova: ekonomija, kultura, društvo, vojska. Odnosi sa Zapadom su postali još napetiji tokom Obaminog predsednikovanja zbog ruske intervencije u Siriji (gde su Sjedinjene države ratovale, ali su poražene u, možda, najvažnijem “proksi ratu” protiv Rusije, još od Čečenije), zbog prisajedinjenja Krima, kao odgovor na podrivanje Ukrajine kojim upravlja Stejt department i zbog još uvek otvorene rane koja krvari u Donbasu. Trampovo predsednikovanje je još uvek u svojim ranim danima i njegova interakcija sa ruskim narodom je daleko od toga da je bez prepreka i teškoća. Sve krize koje je nasledio od Obame stoga ostaju nerešene. Međutim, svet se vraća u stanje multipolarnosti, bilo da se to dopada ili ne vašingtonskoj eliti, zatim Rusija i Kina, ali i drugi narodi, koji se pozivaju na svoje mesto u međunarodnoj zajednici, sa više i više odlučnosti.

Sa nama je sada Leonid Savin, sa Moskovskog državnog univerziteta, pravimo veliki intervju sa njim. Gospodin Savin je član Evroazijskog pokreta, kojeg je osnovao filozof Aleksandr Dugin, čiji je Gospodin Savin bliski saradnik. Dr Savin je autor nekoliko knjiga o ključnim pitanjima geopolitike, a nedavno je, kao moderator, učestvovao na panel diskusiji u ruskom parlamentu, između ostalog, o patriotskom obrazovanju i falsifikovanju istorije.

Hvala Vam što ste sa nama, Dr. Savin. Da li biste našim čitaocima objasnili šta je Evroazijski pokret, čiji ste član?

To je nevladina organizacija sa međunarodnim statusom. Mi smo aktivni kao parapolitički pokreta, intelektualno čvorište, analitički centar, udruženje za kulturu i poslovni klub. Osnovna ideja je evroazijska integracija, multipolarnost, anti-liberalizam, alternativa globalnoj dominaciji Sjedinjenih država, poštovanje tradicionalnih kultura, religija i verovanja. Ali, to sve je šire nego evroazijski kontinent, imamo mnogo sledbenika i prijatelja u zemljama Latinske Amerike, Kanade, Afrike, regiona Pacifika.

Ko je osnivač Pokreta i zašto je Pokret osnovan?

Osnivač je poznati ruski filozof Aleksandr Dugin. On je, akođe, osnivač nove ruske geopolitičke škole i utemeljitelj ideologije novog evroazijatstva. Ranije je bio osnivar i političke partije, ali nije mnogo koristila, pa je 2003. godine stvoren Evroazijski pokret.

Kako ovaj pokret razvija svoje političko i kulturološko delovanje? Samo u Rusiji, ili i u drugim delovima sveta?

U savremenom smislu, pojmovi spoljne i unutrašnje politike su pomešani, a mi smo se usmerili na oba. U Rusiji imamo naše ljude u parlamentu, u regionalnim vlastima, na univerzitetima, u poslovnom sektoru, u medijima, itd – to je neka vrsta mreže sa zajedničkim idejama i pristupima. Dugi niz godina smo organizovali političko delovanje (uključujući i masovna okupljanja) u mnogim ruskim gradovima, predavanja i obrazovne procese na univerzitetima, festivalima, objavljujemo knjige i časopise. Neki slični događaji su organizovani i u inostranstvu. Posebno u Srbiji, Španiji, Brazilu, Argentini, Nemačkoj, Iranu, Libanu, Moldaviji, Pridnjestrovlju, Kazahstanu, Siriji, Libiji, Francuskoj, Italiji, Austriji, Mađarskoj. Ponekad delujemo preko naših prijatelja i partnera u različitim zemljama koji nam daju platformu za “proksi” aktivnosti. To je posebno važno na mestima gde je okruženje neprijateljsko, a počeli smo da delujemo u smeru promene situacije.

Govoreći o sâmoj Rusiji, da li mislite da se u savremenom ruskom društvu događa “pravoslavna renesansa” u versokom i društvenom smislu?

Mislim da se to ne događa. Većina ruskih građana su Pravoslavni hrišćani prema istraživanjima, a ne prema činjenicama. Od njih, 80% ide u crkvu dva puta za godišnje i ne razumeju dogmatske principe. Ali, čak i ova vrsta mekog Hrišćanstva deluje kao moćno sredstvo za donosioce odluka. Sa druge strane, Ruska pravoslavna crkva je sama po sebi jaka društvena institucija koja može da organizuje i pokrene društvo i u mogućnosti je da koristi sopstvene resurse.

Koliko mogu zajednički pravoslavni koreni Rusije realno da utiču, u geopolitičkom ključu, na druge zemlje, slovenske i ne-slovenske, kao što su Srbija, ali i Grčka?

Srpsko-ruski odnosi su dobri, posebno zbog bratstva u Pravoslavlju. Mnogi Rusi voli Grčku jer je, u istorijskom smislu, bila jedan od korena Hrišćanstva. Možemo obratiti pažnju na neke pregovore u koje je uključena Ruska pravoslavna crkva. Ali, sa geopolitičkog stanovišta, uticaj je ograničen, jer Crkva ne može otvoreno da se uključuje u političko delovanje. U srednjovekovnoj Rusiji i u Ruskoj imperiji, Crkva je bila uticajnija.

Dobro. A šta mislite, šta je Rusija danas i ko je Vladimir Putin?

Rusija je važan činilac i njena ključna dominacija je u Severnoj Evroaziji, a ima određene uticaje i na globalnom planu. Rusija ima svoju misiju, ali u zvaničnom dokumentu nećete naći ništa o ruskoj izuzetnosti (kao u doktrinama i strategijama Sjedinjenih država, na primer). Naš trenutni položaj i nivo moći su mogući zbog lične uloge Vladimira Putina. Da se podsetimo – na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, u februaru 2008. godine, Vladimir Putin je rekao da svetski poredak neće zavisiti od Vašingtona i da Sjedinjene države to moraju da razumeju. Stvarnost je postala takva. On ima ličnu harizmu i dobro iskustvo u politici, tako da nije lako (uglavnom je nemoguće) pobediti ga (kao Zapad pokušava da uradi), ali je vrlo moguće sarađivati sa njim. Ako ćemo koristiti termin Antonija Gramšija, Putin sledi cezaristički način vladanja, ali se nadamo da će zapadna hegemonija uskoro propasti.

Raspoređivanje NATO trupa na ruskim granicama odražava situaciju sa nacističkom Nemačkom uoči operacije Barbarosa. Da li se u Rusiji primećuje neka opasnost, i ako je ima, da li je to ozbiljna opasnost?

Na oba pitanja, odgovor je ‘da’. I naše državno rukovodstvo i naš narod prepoznaju NATO kao egzistencijalnu pretnju ruskim nacionalnim interesima i bezbednosti. Problem je što NATO i Sjedinjene države koje su na čelu, ne poštuju sopstvene principe i pravila. Oni koriste pristup dvostrukih standarda, tako da ne možemo da im verujemo. Proširenje NATO pakta ugrožava regionalnu bezbednost i predstavlja pretnju. Na primer, član 3 Pariskog mirovnog sporazuma između Finske i SSSR (koji još uvek važi) kaže da se “obe ugovorne strane obavezuju da će preduzeti sve mere kako bi se suzdržale od bilo kakvog napada na drugu stranu i da neće praviti nikakve saveze ili učestvovati u koalicijama koji su usmereni protiv neke od ugovornih strana.” Ali, sada vidimo pokušaje da se Finska uvuče u NATO, a neki finski političari sprovode NATO propagandu. Isto važi i za druge regione – Balkan i Istočnu Evropu.

Da popričamo o Ukrajini. Nacizam i demokratija definitivno nisu na istoj talasnoj dužini, ali Sjedinjene države ćute o ukrajinskim nacistima. Šta mislite, zašto ćute?

Dvostruki standardi, kao što sam rekao ranije. Sjedinjene države su iskoristile Ukrajinu, i to iz dva razloga. To je bila neka vrsta resantimana zbog ruske podrške Siriji. Takođe, Ukrajina je u vreme vladavine Janukoviča bila spremna da se pridruži Evroazijskoj ekonomskoj uniji. Sećate se da je jedna od fiks ideja Zbignjeva Bžežinskog stvaranje bezbednosnog pojasa u Evropi (novi Sanitarni kordon) sa Poljskom i Ukrajinom, kao glavnim akterima. Poljska je već američki saveznik, a Vašington je počeo sa pučem u Ukrajini, kako bi uspostavio direktan uticaj u ovoj zemlji. Izjava Viktorije Nuland je bila vrlo jasna u vezi sa ciljevima Sjedinjenih država i bilo kakvoj evropskoj umešanosti – “Fuck EU”. Ali kada je haos počeo, bilo je teško kontrolisati i organizovati novi poredak. Kao i u Libiji ili na drugim mestima, pod dejstvom američkog stvaralačkog rušenja.

Da li treba da se iznenadimo reakcijom Rusije na Krimu i u Donbasu?

Rusija je bila odlična na Krimu, ali nije uspela u Donbasu. Mislim da je bila ozbiljna greška zaustaviti se u Donbasu i Istočnoj Ukrajini. Mnoge ljude je ukrajinski nacistički režim ubijao i mučio (spaljivanje u Odesi je najpoznatije). Ako Zapad može da organizuje humanitarne intervencije, a to je alatka međunarodnog prava, zašto Rusija ne može da uradi isto? Zapad mora da shvati, takođe, da će Krim uvek biti ruski. Ali, Ukrajina se još uvek nije raspala. Bilo kakav predlog o predavanju Krima je besmislen. Bolje je intervenisati i osloboditi što više ljudi od tlačiteljskog ukrajinskog režima.

Koje je sada jedino moguće rešenje ukrajinske krize?

Pitanje je za koga? Interesi Rusije, Evrope i Ukrajine su različiti. Ali, u svakom slučaju prvo je potrebno primirje u Donbasu. Mnogo puta je najavljivano, ali ukrajinska strana i dalje ne sprovodi sporazume.

Da li Zapad isto tretira sve žrtve terorizma?

Da mrtvi nisu svi isti, je jedna, nažalost, poznata stvar. Na rang listi, smrt Rusa je na poslednjem mestu: to nam se potvrdilo tokom napada na metro u Petrogradu, čije žrtve nisu sa Zapada, nema ih u velikim medijima, osećaj nije isti, pre svega za one iz redakcije lista Čarli Hebdo. Niti su sirijski i irački mrtvi isti: ako su živeli u oblastima pod kontrolom vlasti, onda dobiju nekoliko naslova, ali su ubrzo zaboravljeni, čak i kada su njihove smrti očigledno nespojive sa revolucionarnim pokretom kojima su demokratija i sloboda stvarni ciljevi. Ali, ako su na teritorijama okupiranim od strane “pobunjenika”, pa … oni mogu da zasluže čak pedesetdevet Tomahavk raketa, koje su u žurbi lansirali demokratski donosioci odluka, pripadnici naroda koji je sebe samodefinisao kao svetskog šerifa.

Šta je realno očekivati od Rusije i na kojim frontovima, kao odgovor na ovaj napad?

Uglavnom u unutrašnjoj politici. Na međunarodnom nivou je teško postići ozbiljnu saradnju sa Zapadom. Naša rukovodstvo je mnogo puta predlagalo da se bliže sarađuje po pitanjima borbe protiv terorizma, ali Zapad ćuti. Kao što vidite, terorističkih napada ima i u mnogim zemljama EU ali su, NATO i službe državnih bezbednosti tih zemalja neefikasni. To može tamo dovesti do još više problema. Međutim, Rusija je ranije već imala iskustva da sâma rešava probleme. Neki partneri sarađuju sa nama i razmenjuju iskustva.

Neko je video zlokobnu vezu između napada i političke kampanje Alekseja Navalnog, u koga Zapad polaže velike nade. Ali, ko je stvarno Navalni?

Iza njega stoji Stejt department. Navalni je pre mnogo godina u Sjedinjenim državama dobio instrukcije. On je bivši biznismen, uključen u neke koruptivne kombinacije. On je osuđen i u zatvoru je, kao i njegov brat. Ali, on zaista dobija velika sredstva sa Zapada, za političku propagandu u ovom trenutku. Mislim da je pravovremenost veoma učinovita alatka, a planeri iz pozadine mogu da manipulišu svojim lutkama u Rusiji (ili u bilo kojoj drugoj zemlji, u kojoj deluju njihove produžene ruke), kako bi organizovali gomile napada. To mogu bitirazličite vrste aktivnosti, naizgled nepovezane, ali u stvarnosti, postoji neki krovni plan. U američkoj vojnoj strategiji se to zove kaskadni efekat ili operacije zasnovane na učinku.

Može li Navalni da predvodi mlade, koji imaju iskrene želje za promenom, a koji nemaju sopstvena sećanja na prošlost?

On to i radi. Njegova grupa efikasno koristi Internet i lažne pozive za mobilizaciju. Ali organi reda, takođe, rade. Protestne akcije nisu organizovane u pravom trenutku. Sada policija i FSB mogu da provere sve čvorove i glavne aktiviste njegove strukture i da neutrališu njihovo delovanje.Neke aktivnosti će, takođe, organizovati pro-vladine organizacije, sindikati, itd. Ipak postoji žrtveno jagnje – premijer Dmitrij Medvedev. Konzervativni blok i donosioci odluka iz energetskog i vojnog sektora ga ne vole. Njegov rejting je sada veoma nizak. Te može biti iskorišćen kao “žrtva” baš pred izbore za predsednika.

Da li se u Rusiji stalno pokušava sa obojeni revolucijama?

Da, stalno smo izloženi takvim napadima. U toku je rat ne-vojnim sredstvima, koji se vodi protiv Rusije.

Onda se nameće sledeće pitanje: koliko je rusko strpljenje?

Istorijski gledano. Rusija je veoma uspešno vodila odbrambene ratove, ali to znači i ozbiljnu štetu (ljudsku, materijalnu, teritorijalnu, itd.). Za sada, većina odluka zavisi od male grupe ljudi i koje na kraju odobrava Predsednik. Ali u stvarnosti, potrebno je institucionalizovati strateški i patriotski pristup. Jer u Kremlju i u mnogim državnim organima možemo videti predstavnike pete i šeste kolone – liberale, izdajnike i pragmatične osobe (uglavnom), koji mogu da menjaju političke pravce veoma brzo. Imamo mnogo dobrih dokumenata i propisa na papiru (na primer, o upotrebi vojne sile u inostranstvu, za zaštitu ruskih državljana), ali u stvarnosti ovakve vrste propisa se ne koriste. To sabotiraju ili blokiraju birokrate. Treba nam novi tip kontrole toga šta naše birokrate rade i kako slede predsednikove naredbe.

Da se osvrnemo na druge delove sveta… Iran želi da vidi priznanje njegovih težnji kao regionalne sile. Kakav je rusli stav prema Islamskoj republici?

Saradnja sada ide dobro. Ali nam je potrebno još strateških veza. Mnogi liberali, i ovde i u Iranu, ne vole i žele da se preorijentišu sa Zapada. Takođe, mora se obratiti pažnja na cionistički lobi u Rusiji. Oni su vrlo aktivni u naporima protiv Irana. Mislim da će jak strateški savez sa Iranom (bilateralni ili pod okriljem te organizacije kao ŠOS) biti veoma efikasan i da će veoma dobro uticati na regionalnu stabilnost i bezbednost.

Sirija: Zapad optužuje predsednika Asada kad god sirijski vojska napreduje u odnosu na islamističke militante. Zašto Amerikanci i Evropljani ne žele da priznaju grešku koju su napravili kada su podržali islamistički terorizam?

Osećaj posebnosti je glavni problem zapadne svesti. Amerikanci su prepoznali mnoge greške iz prošlosti (Vijetnam, Irak, domaća politika nakon 11. septembra, itd), ali vođstvo države to nije uradilo. Hantington je predložio formulu – Zapad i ostali. Zapad na prvom mestu. Ali, u stvarnosti, ostali su većina svetskog stanovništva, mnogo je kultura, nasleđa i efikasnih političkih ideja od zapadnog tipa liberalnog kapitalizma i ontološkog rasizma.

Da li će se ruske obaveze u Siriji smanjiti u bliskoj budućnosti ili povećati do konačnog poraza džihadista-ubica?

Rusija je već dugo u Siriji. Imamo dve vojne baze tamo (mornarica i vazduhoplovstvo) i dopunske snage. Osim operacija protiv terorizma, ova dva punkta će biti od koristi za naše prisustvo tamo u godinama koje dolaze.

Izvor: Pravda.ru/Geopolitica.ru

Top